Немој ми рећи да смо старида нас нема
немој преко мога лица прелијетати
као да је лист папира
Све што ти нудим је у очима
у шкртој ријечи што се дигне из крила
и полети у сусрет твојим мислима
Вољећемо се погледима
Вољећемо се присутношћу
вољећемо се шутњом
сјеном на лицима
Вољећемо се мудро
сасвим благо
нашим заморима
По чошковима града гдје сам расла
ослоњена на твоју руку
причаћу ти о сновима
пустићеш да ти сјетан осмијех обасја лице
и нећеш споменути нити једно име
нећеш рећи моје жене, љепотице, ватрене љубавнице
ни о једној нећу ни ријеч
Вољећемо се то кратко вријеме
што га још за нас има
нашим унутрашним дамарима
струнама које збуњује старост
вољећемо се погледима
вољећемо се постојањима
без тијела у одрону
с руком у руци
вољети и заборављати све
Само вољети присуство оног другог
овим нашим збуњеним
дјечијим срцима
Realnost u imaginaciji
ОдговориИзбриши