На месечини,
у крвавом трагу стоји.
Пита јесам ли ја ја и
и јесу ли сви ови домови моји?
А ја му причам о тремовима
како се на њима одвија живот
вековима.
Срећи која има наличје
кофера крај врата,
обавештавајући укућане да се неко вратио кући,
и да нема више рата.
И тврдим му да се људство расуло,
како би се сакупило дати,
и да сад постоје те челичне машине
које смањују удаљеност на пар сати.
Објашњавам му да је мртви драги.
Да због мотива у песми постоји.
Њега рана боли.
Слутим да су му суморне јадиковке
о номадском животу који водим.
Ипак пред зору,
он се увек врати зеленилу своме.
Лековитој трави и жубору воде
Упирућу силно поглед на њене балконе.
И заједно, али не у двоје,
градимо тремове
чекамо,
вољене и своје.
Нема коментара:
Постави коментар