Влажне од топле тишине ноћи
И дотицања длановима
Док капи зноја памте
Сваки дах што пролази између нас.
Сасвим смо близу —
И цео свет је тај један трен
У додиру устрепталих тела.
А онда —
Спајамо се
Као река с реком на увиру,
Као ветар с пољем жита
Кад га целог заталаса.
Ни речи, ни ћутања
Само месечина
И два бића
Што се вриском препознају.
Нема коментара:
Постави коментар