пронађем твој глас.
Иза планина
завејан тон
који само још
сећање разуме.
На крају
црна птица надлеће врх.
Речи одзвањају
и корак прате
док као дух
у мени ходаш.
На крају
сломљени гребен
дозива небо.
Злослутни лепет убрзава
и изговорено
на мене почиње да личи.
На крају
понављам да ни ми,
ни ти, ни ја,
не постојимо на планини тој.
Тражим храброст
да променим,
опростим и заборавим.
На крају
молим да нисам ја
са друге стране,
да нису речи моје
и да нико не чује
сазвежђе у крику.
На крају
смо сами.
У кораку ка дубини ума
и успону душе.
Борећи се са собом.
Тражећи себе.
На крају
ми смо исто.
Ти, они и ја.
Исте грешке,
иста љубав
и смисао
што у дах један стане.
На крају
откривам да си и ти мене тражио,
у мени оно што на тебе личи
и након успона-
себе и глас свој нашао.
Учио се опроштају
и љубави што сећања излечи.
На крају
постајемо планина.
Птица, ветар
и глас.
Учећи опрост.
И љубав.
У кораку ка дубини ума.
И успону душе.
Нема коментара:
Постави коментар