Милосав Гајић | АМФИТЕАТАР ЧУДНОСТИ - Онлајн поезија
   


10. јун 2019.

Милосав Гајић | АМФИТЕАТАР ЧУДНОСТИ



Миленковић Часлав
Жена и букет ружа
(Јелени...)

Сутон намигујући прети кишом
и облаци у валове дувају немир
бетон под нама је амфитеатар чудности,
шест слова чини акустику жудње,
река плеше са лабудовима
и кроз ухо ми корачају шапати
као строј што долази по тајне.

Умни нек смишљају меру за лепоту,
а ја тврдим: То су само њене очи.
нек' гледају склопове пијаних звезда,
а ја ћу им рећи: Љубавни зупчаници чегртају горе негде,
и нека бришу карте срушених царевина,
не знају они шта су победе!

На тим рукама су ноте ретких химни!
Док ми њен дах станује на врату,
и као фењерџија пали зенице,
сав ми инат таласи вуку под перо пепељасте пловке,
признајем: Бојим се двеју најскупљих речи,
што их мисао ка језику гура,
и камена што се круни под ребрима.

Ко дозвољава сударе случајности?!
Усне ми као барке плове паперјастим лицем
и Дунав остаје само записничар вечери,
у којој све поезије света почињу на Ј.
Стране човека не показују компаси
ни време у њему не откуцава сат,
бити загрљен,
овде,
док један уплашени миш тражи наше погледе,
то би могла бити љубав.

Ветрови и ја у завади смо због те косе,
што мирисом ми тамничи реч у грлу,
па јој не могу рећи колико вулкана ме тресе,
и колико чекања имам у џепу.
Ако су мостови дозволили ову чар
ја их прихватам за Божанство нове епохе,
и жртву већ приносим сваким кораком даљи од ње.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top


Најновији коментари