Људи увек издају.
Бесане песме прећутане у зорама болних зеница.
Бездомност и отуђеност
као губа, неизлечиво дуга.
Дужа од живота.
С/Паковала сам заблуде спутана собом и песмом.
Где да сретнеммало топлине да згрејем загрцнуле јецаје?
Хоће ли икада ико доћи
Овде где почивам чекајући васкрсење?
Љубави, зашто ме не пронађеш?
Болујем своје име у мору корака који одлазе.
Болујем ноћ у којој само отровне кише певају наду.
Болујем...
Нема коментара:
Постави коментар