Бол је тиха снага што притиска недра,
тежина која не ломи и не сеје страх,
већ подсећа: живи и кад ниси цео.
Он је ћутање које пркоси свему,
доноси мрак и светлост у истом хуку,
живот што сутра више не постоји.
Горчина у сузи коју нико не види,
неми разговор са собом у скривању,
кад је реч опора и зимно хладна.
А има људи који бол као знамен носе,
као знак преживљавања и дубоку реку
која је све ближа своме увиру.
Moderno, bez ritma, a ritmički udara u srce. Život često šalje udarce ispod pojasa i samo retki taj bol mogu u pesmu da sklone. Bez patetike. Cestitke g. Zablacanski.
ОдговориИзбриши