некако се не уклапам
ни делом ни ликом
речима, стилом и модним криком
Никад нисам имао, оно нешто,
што бих ко други, користио вешто
па да ме то нешто, негде сврста
стварно сам чудна нека врста
Ко последњи Мохиканац,
у својој земљи, странац
у стакларској радњи, слон
и неуспели клон
А није да се није покушало,
ал би се истога часа одустало
а веруј, није то лако
када си чудан и тако те гледа свако
Кад си сировина међу господом
међу јакима, слаб што кука
и вапи за слободом
због које одудараш
и клоне те се, ко да заудараш
Апатрид и ванземаљац с Марса
јер не припадаш Земљи и што је свет
за тебе, само представа, само фарса
за коју ниси добио улогу при подели
за коју скупо плаћаш карту
и седиш у партеру, док те не буду одвели
Јер не знаш да се владаш
Јер спаваш и хрчеш и без аплауза
Просто, ту ни по чему не припадаш
Нема коментара:
Постави коментар