Прострује етром и обоје свет
И кад згасну негде иза хоризонта
А неке друге боје у биртије ме намаме ...
Ни једна слика у мом оку,
Није без приказе Твоје.
У сваком поју славуја,
Буци града, дерњави војног стада,
Сваки дамар бубне опне у мом уху
Допуњен је призвуком Твога гласа.
Мириса других сем мириса Твоје коже
Одавно не осећам.
Још кад би ветар овај што ме мази
Заиста биле руке Твоје ...
Али не!
Опсене,
Што ме прогоне,
‒ Ниси Ти!
Спаваш ли?
Шибају ли твоји кукови неким тргом?
Плива ли ко у Твојим очима?
Мирише ли Твоја коса нечјим ноздрвама?
Зашто не могу бити слободан од свега овога
И слушати поново само лепет птичјих крила,
Без призвука Твога гласа,
Без Твог убрзаног дахтаја
Чак и кад спаваш?
И зашто сваку девојку Твојим аршинима мерим?
Зашто?
Нема коментара:
Постави коментар