Изношен
Подеран
Накићен избледелим сликама
Украденим пољупцима
Очајничким морањима
Успутним навикама
Иглама и цевчицама за преживљавање...
Ако не успем да свучем
Јер се укоренио у моју кожу
У моје месо
У кости...
Ако не успем...
Не очајавај
Пођи путем куда иду кошуте
Пођи путем који води ка истоку
Неко ће већ загрлити сунце
Не очајавај
Навићи ћемо се
Увек смо се навикавали
И успевали
Не очајавај
Ја ћу увек бити ту негде
Да те чувам
Да те загрлим кад негде затаји...
Ја ћу увек бити ту негде
Можда под тендом продавнице преко пута
Док лију кише
Можда на крову одакле се пружа диван поглед
Ловићу ветрове
Кротићу их да те не плаше
Можда ћу ходати иза твојих леђа
И шаптати ти тихе баладе
Док будеш поспано
Лаким кораком
Одлазила на посао
Или се враћала кући
Уморна и нервозна
Бићу негде ту да ти отпевам успаванку кад будеш легла
Не очајавај...
Можда нећу успети да скинем стари капут
Али никада нећу моћи
Да престанем да те волим
Не очајавај
Неко ће већ моћи да загрли сунце
А ми ћемо се навићи
Ти на нежније руке
Ја на свој капут
На коме си тек најдража успомена
Али и вечност.
Нема коментара:
Постави коментар