Мислио сам да ћемо остати заједно,
у златном граду, где Дунав судбине умива
под заставом жита.
Сад сви гласници ћуте, а некада поносни дрвореди
посађени испред наших срца шапућу:
„Нек су им деца срећна и сита”,
и да није било довољно.
Сећаш ли се како сам деветнаест година
служио на стражи
и чувао сан о последњој адреси?
Улица Омладинских покрета, Балзакове,
Топлице Милана и наше Ћирпанове?
Увек неко остане,
и увек се неком нови сокак деси.
Увек су неком лепше, заносније и боље
нечије усне нове, нечије очи нове.
И пре него се сети вратиш,реци ми драгана :
оног света да ли памтиш?
И прозбориш ли у самотну зору болно:
„Драги мој, није било довољно.”
Из наших албума данас
искачу старе радости, и миришу кестени.
Младост је била боља ил’ можда није’?
Тих дана сам се смејао невери,
а данас неверу из сваког бунара пијем.
Али и сад!
Волим што си била моја,
и волим што сам био твој.
И да, пала је наша Троја
али сваком је остао трон.
Иза њих, чујеш ли глас ветра,
остале су очи анђела плаве
иза њих – те душе љубав славе,
остали су трагови и шаре,
све нежности, сви путокази –
за неке друге јаве.
Мислио сам да ћемо остати заједно,
у златном граду, где Дунав судбине умива
под заставом жита.
Сад сви гласници ћуте, а некада поносни дрвореди
посађени испред наших срца шапућу:
„Нек су им деца срећна и сита“,
и да није било довољно.
Нема коментара:
Постави коментар