Као поезија
Ја реч а ти мој глас
И заједно тумачимо расплет
Столећа
Ја сам девојчица и на сваком прсту
Носим златне биљке
А ти водени слап
Који се гласно слива
И трчим на крилима сна
У души ми надошло пролеће
Ајде, кажем ти
Дођи у моју постељу
Из најбољих година
И реци вековима
Шта је поезија
Наше потомство је записано
У бесмртности дажда
Јер његов ромор је одушак
Велике катарзе
После тога све је висока планина
По којој уморни корачамо
У неопеваним песмама
Чекаћу те и пре умирања
Пружи ми беле дланове
Да загрле моје тело
А ја ћу ти испричати
Где би нас ветрови разнели
Сећаш ли се?
Тако је почела да говори вода
Када смо играли скривалице са животом
Сада успавај ме
Као што доликује свему у тој прилици
Коју смо измислили обоје
За мене је ово све прича
Ја сам девојчица што на сваком прсту
Носи златне биљке
И подаје их у твоје дланове
Јер лепота је недоглед
И треба је убрати
За мене
За тебе
За поезију
И за све светлосне године
У којима ће остарети снови
Нема коментара:
Постави коментар