Лука Милосављевић – ЧУВАЊЕ НЕВИНИХ

Процветале су магнолије на леђима.
Врати се природи.
Врати се земљи од које си настао.
грудви земље или жени - мајчици земљи.

Мисли, пиши, говори.
Лези, ћути, скамени се.
Још толико гласова у глави,
Који позивају на одрешење.

Поцепај пожутели пергамент,
Узми змију из постања,
За доживотног друга.
Притисни дугме за нови почетак.
Биће то зрелија шљива,
Оно исто сладуњаво легло црва

Уместо бритке сабље језика
Сабљу под главу.
Да се опаметим,
Лобању пред руду, не срце.
Овога пута срце да спасим,
Што у кутији несигурног ловца,
Путује у руке гордој краљици.

Своје одлуке дуже да печем,
Слане капи рибама да вратим,
Сваку притоку у свој ток,
Тамо где се завршава,
Нов почетак свима да буде.

И Симониду
И њене недужне очи да сачувам,
И сваку страдалу Магдалену.
И мати...
Мати својој живот да поправим,
Кад пред узбуђену фамилију
Уплакано треба изаћи,
Тад у мајчици – води, месо своје да утопим.