Ана Митић Стошић – ЈАВЉАШ МИ СЕ

Јављаш ми се као магла
Као бесмисао свих бесмисла
Отишла бих у планине где стада јагањаца
И крда бизона исписују знаке времена
Сачувала бих успомене окамењене у прошлим временима
И опет бих се родила далеко од градске вреве
Заувек бих оставила себе на асфалту, раскршћима светова
Као знамење прошлих дана
А ти – у планинама раскошна стојиш на литици
И певаш песму јоргована
Ти си трепетава жица инструмента која свира Његова љубав
Волим те, магло моја
Губитници смо обоје док год стојимо непомично у нашим улицама
Чекају нас планине, бајка наша скучена је
Ти си моје време, ја сам твоје место
Стење, камење, река чекају да одеру кожу пуну крљушти
И сперу сузом ерупције вулкана бола
Све талоге ових година
Чекам те залеђена на скретању за прошлост