о, када бих само једном
успела да дотакнем небо,
па кô пас озебô да станем
у врту бедном на плочник.
Испустила бих крик столећа,
крик бестидне зависти,
крик најтужнијег пролећа,
и сва уплакана бих,
дотрајалих костију села на земљу.
Седећи тако, усахла и сама,
подигла бих главом ка небесима,
држећи се рукама за колена,
и недрима надисала се цвећа зелена
и насмејала се, тихо, насмејала бих се.
Нема коментара:
Постави коментар