Ништа није стварније од нас, нестварних,Непостојећих, баш ништа.
Ни ово сунце што пржи,
Ни ова прашина на столу,
Ништа, само нас двоје.
Наше непостојање,
Наше никад спојене руке,
Наше судбине растављене,
Наше ништа што нам је све.
И музика која чула буди,
И уздах из неких груди,
Нама незнаних.
Кочије што возе баш гдје треба
И увијек у исто вријеме,
Ништа.
Мени је прече наше невријеме,
Наше недостајање,
Наше ништа.
Може ли ишта, ишта на овом
Свијету
Да се пореди са нама, љубави?
Нема коментара:
Постави коментар