Милић Радевић – МОЈ БРОЈ ЈЕ СЕДАМНАЕСТ - Онлајн поезија
   
Песме шаљите на: stihovanje@hotmail.com

Latinica     Ћирилица     Правилник     Песници     

30. јун 2020.

Милић Радевић – МОЈ БРОЈ ЈЕ СЕДАМНАЕСТ



milic-radevic
Зашто сте бацили
Увелу лобању
На моје цркнуто тело
Поражено и помрачено
Ко прах
Гвожђа и експлозије
 
Завијају пси
Ван домета чулног опажања
Тражећи сиве голубове
Кажу да ће кроз мрклу ноћ
Проћи вашим главама
Као некада на стадиону
Са цвећем
Иза пуног месеца
 
Спушта се ето
Бестидна завеса
Ко мирис теста
Капље и опора крв
 
Зашто сте ме
Безочно пресвукли
У летње одело
Без мога питања
Зашили џепове
И побегли у  школу
 
Без мог питања
Сломили моје
Две леве ноге
Налили воду
У старе ципеле
Колена и плућа
И уши
Налили оловом
Потом се закључали
У цркву
Да би ме поново убили
Испод срушеног моста
На напуштеним темељима
Изгубљеног града
 
Зашто сте ми чупали зубе
Који још нису никли
Разбили црно огледало
Из далеких близина
Затим месо из шкољке попили
И галванизирајућу челичну шину
Гурали кроз очи
А онда сте нестали
Лепо нестали
Али нисте престали
 
Зашто сте ми чело
У бетон уклесали
Рђавим ноктима
Излизаним прстима
Трулим костима
И то на крају овога
Тек започетог живота
Ту пред сведоцима
Обрисали сузе
Туђим мислима
И тако
Сачували пијану земљу
А језик подигли
С прљавог пода



Нема коментара:

Постави коментар