Зоран Рајчевић – ЗАГРЉАЈ – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]






25. септембар 2020.

Зоран Рајчевић – ЗАГРЉАЈ



Велике су реке заборава у које тоне моја душа,
Широки се облак спушта тамо где ми спава рука

Природа ме зове себи, милује ми нежно лице,    
У крилу је игра сенки што их носе горске птице
 
Пада вече у тишину где и свете мисли ћуте
Док им цвеће сада плете најчистије дворске скуте

У оку ми роса сину као да је нови дан
А коса ми снове скрива док на боку лежим сам

И вода ми тело пови, бледи бежи шумски хук,   
Белим велом тежи мајка да сачува чеду дух

Јака струја што је била, утихну на морском дну,
Над пучином буја вила у звездама и у сну

Мир се откри у пуноћи крај бездана који сја
А очи ми венац покри да ми живот нови да

И осећам да одгоре Отац сади звезда прах,
У срцу ми само љубав, на уснама зоре дах.  



Нема коментара:

Постави коментар