Странпутицама и трњем гребемзгуснути облак, дрхтавим кораком
завјесе од магле. Иза спуштених
трепавица, мирнога лица ври дан.
Освитом на праговима, површине,
дубине, даљине, кроз мочвару.
Беспућа у јату, ружном пачету траг.
Минула су скитања, ћутањем у скит.
Градским вртлогом хук, одзвања,
саобраћај, све мањи, све краћи је
дан. Непрепознатљива лица, куда?
У свакодневној журби, измиче сан.
У соби окренутој западној страни:
црквена звона, мелодије источне,
дјечији гласови, зидови све тањи.
На пропланку и бијели Божији храм.
22. октобар 2020.
Нема коментара:
Постави коментар