Набијам маску од смеха
И мирно седим поред тебе
Постоји ли склониште, стреха
Да скријем се од себе
Претварам се у тамну сену.
Нестани у тами бедна уштво
Кажем, и све нестаје и трену
Не требају ми људи, друштво
Једино сада су ми слике
Неке давне из прошлости,
Избледеле мутне прилике
У глави, а гласић вапи опрости
Опрости опрости опрости
Нема теби опроста!
Узалуд цвилиш, нема радости,
Извињавања је доста.
Залуд слободу иштеш, ропство
- То ти је пресуда! Нема милости!
Нема коментара:
Постави коментар