Душко Суботић – СВАКО ИМА СВОЈУ МАРИНУ – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]






15. фебруар 2022.

Душко Суботић – СВАКО ИМА СВОЈУ МАРИНУ



Док лежи ми на рамену
Марина подиже главу
Погледа ме својим црним очима
И рече да упркос нашем кратком познанству
Има осјећај да ме познаје дуго вријеме
Кратко је било то љето,
Проведено са Марином
Како то бива у току
Нашег ограниченог трајања
Мисли се некада укажу
Као прилика
Недавно сретох Марину
Шетала је познатим улицама
У њој личне сате
Глас јој одмах препознах
У трену се понадах сусрету
Али у краткој паузи
Неизговорених ријечи и
Њеног осмијеха као поздрава
Схватих – Марину више не познајем



Нема коментара:

Постави коментар