Давор Цицовић – ***

Од листа ми се учинило да си ти.
Да ме зовеш.
Да се смијеш.
Да ми црташ срце на прашини ноћи.
Окренух се.

Ништа.

Само грана
над старом кућом
и тама што мирише
на смокве.

А могао сам да се закунем
да си прошла.

Да ти је хаљина
закачила лишће,
да си застала
ту негдје иза мене.
И на трн се убола.