Драги стихови,Ви сте само каменчићи
Који се котрљају
Низ каменолом,
Који сам годинама зидала
Иза својих леђа,
И живите,
Ето онолико,
Колико прашина коју отиснете од тла.
Док се каменолом
Изнад вас,
Гордо вије.
Кад год се који од вас одломи,
Стровали се и грумен страха,
Да вас подигнем из прашине
И преточим у
Ријечи.
Али нема толико дробљеног камена,
Да бих надживјела оно
Од чега сам
Подигла мајдан,
Који се сада крцат дрма,
Ријешен да се обруши на мене.
Зато вас молим,
Драги стихови,
Одигните другове из прашине,
И само се још ноћас уједините
У сонет о дјевојци
У кринолини,
Коју је поново страх
Да спава сама,
Као кад је била мала.
Нема коментара:
Постави коментар