Ја сам хтео да пукнем
ватром да букнем!
Због њеног репића, репа.
Прошло је тридесет лета.
Још увек је се сећам.
О живота или смрти већам!
Била је, кад ми је пришла, некако света?
А ја кукавица сиња
ни реч да кажем,
бар да нешто невешто слажем,
осећао сам само мирис диња.
она беше богиња,
као Милоска Венера предивна!
Њене очи ме сагореше, спалише!
У пепелу нем ми језик не осамосталише.
Као да је хтела да заплаче уместо да је кивна.
У главама голи, боси трчасмо по роси,
само се дотицасмо прстом малим, ја њене груди
она мој врат, као да нас Бог осуди!
О бајна вило, ја о теби не знадох ништа, само о твојој коси!
О очима што снегом горе!
Ни реке не беше, што не проговорих, да у њу скочим!
Да преплачем све будуће зоре!
Страх... страх... и већ дођоше боре!
Нема коментара:
Постави коментар