Лена Стефановић – АРИЈАДНИНЕ НИТИ

Прилази доба ветрова.
Иза утврђења, штит је пао
као маска прошлих векова
рат недовршен и стран
лик је унутрашње борбе,
давне ране додир слан.

Аријадниног клупка траг,
ако лавиринт био је лаж –
чије битке страх је и знак
да у лавиринту се скрива
јер ветар промене
у том заплету не бива?

Све хладнија су јутра;
још који глас на ивици крика јави
да неће бити истина сутра
мисао грешке прошла...
Висораван над обалом
упознаје траг којим сенка је прошла.

Утабане стазе новог ожиљка су нит
кроз мрачне шуме
пут спознаће нови освит
у тами неизбежан увид у сопство,
кроз сусрет свог страха
у прихватање света једино је вођство.

Лавиринт није био ни истина, али ни грешка,
већ рука која тражи светло
и она затвориће прошлих уверења врата тешка.
Отпустити Аријадниног клупка крај
на рушевини илузије лавиринта –
откриће постојања фениксов сјај.

Није важно колико пута прошлост у ходницима је била
ослобођени зидови, Минотаур и нит
откриће крила поверења које истина је снила.
Доба је ветрова.
Штит пао је у лавиринту
као терет прошлих векова.