Продаје те твоје одбјегло стадо,
Са тобом нису трговали стари преци,
Запитајмо се помно
Шта ћемо у аманет оставити нашој дјеци...
Иако си наша вјековна мајка,
Лудима више си бајка,
Издало те твоје чедо,
Ти света земљо,
Српска измучена Васељено.
Љуљала си мајко наша
Кроз историју бољу дјецу,
Неки су тиме добили оличење у свецу.
Данас су дошла тешка времена,
Постајеш само сјена,
Нико не зна колико је твоја вриједност,
А сви шпекулишу колика ти је цијена...
Тргују тобом
Трговци без душе,
Како их није срамота,
У лажима сви се гуше.
Није их брига за жуте куће
Нулту групу,
Сви би западу да се увуку,
Нико не види твоју муку...
У чистоти колијевке твоје,
Олош сада безбрижно спава,
Питам се какви су им ноћу снови,
Боли ли их ујутру глава...
Од српских огњишта
Направили су гнијездо кукавице,
Биће и они некад ко прогнани
Срби луталице...
На теби тренира се чврстоћа Српска,
Директива свака је дрска..
Тргају те као вук немоћно јање,
Довољно си крварило,
Кад ће то да стане?
Када се узме
Да православље долази са југа,
Још већа је у срцу туга,
Сада те Срби понизно бране,
Без оштрих зуба...
И Свети Лазар сада плаче,
Док те нападају све јаче...
Џаба су храбри Срби расипали
Кости,
Цријева, по твом пољу,
Они су хтјели за нас судбину бољу
Сада имамо само рану посуту сољу...
Сада си база,
Дивљацима оаза,
Простор осиромашен српском ногом,
Обогаћен осиромашеним уранијумом,
Из даљине поносимо се тобом,
А оставили смо те самог са Богом.
Остављене светиње
Куните аветиње,
Тако што ћете се и за њих молити Богу,
Душман не мора сломити ногу,
Нека му Божија воља правду реже,
Иако су невјерници,
Од ње нема куд да бјеже...
На гето личе наше енклаве,
Смјестиле нам луде главе,
Сатане не знају шта су славе,
Шта је то снага крста,
Колико је вјера родољуба и у земљи чврста...
Имаш ти многе Проклетије,
Истоимене сурове планине,
И оне плаћене битанге што чувају вјештачке границе,
Што су допустили многе кланице...
Пећка патријаршија,
На шкрге живи,
Мада признајем,
Добро то и иде,
Какви су водећи Срби,
Њима је увијек било мало пара,
Њима је увијек било мало крви...
Косовски божур,
У отрову више труне,
Него што расте,
На такву загађену
Земљу не иду више ни ласте...
Хараче Српску земљу,
Личе на модерне Хуне,
Отимају све редом,
А сутра шта буде...
Једино душу узет
Не могу,
Јер сваки праведни,
Обични Србин,
Већ ју је одавно предао Богу...
Губило смо много пута,
Нашу земљу,
Свету,
Стару,
Ал' никад као народ хтјели нисмо
Да клекнемо туђем цару.
Зато сад плаћамо високу цијену,
Љубећи оне по Бриселу у одијелу...
Кажњени смо
Одузимањем срца,
Живимо,
Јер нам још
По сјећању у души куца...
За подвиге
Јунаци гину,
За земљу се лудаци брину...
Мада, доћи ће вријеме,
Када ће и они морати памети доћи,
Када ће недаће проћи...
Ти што комадају јабуку златну,
И праве јабуку трулу,
То су они западни црви,
Којима вјерују, нажалост, Срби,
Мада, како то увијек бива,
Доћи ће Божија плима,
Видјећемо коме ће бити сунце
Коме ће доћи вјечита душевна зима.
Родиће се нове дјеце
Ни она,
Као ни преци наши
Неће заборавити своје свеце,
Ни јунаке,
Ни колијевку свете дјеце.
Лозу Немањића
Светог Саву,
Обилића...
Земља се увијек
Богу враћа,
И Србин увијек
Земљу животом плаћа...
Љепше би било
Да ју опет Бог,
Као поклон,
Да нама
Када престане раскол и
Свађа,
Када осване ново јутро,
Онда када се источно сунце рађа
Онда када се измире сва српска браћа…
Нема коментара:
Постави коментар