За Невену Ц.
Она је љупка судбина моја једина,
Заиграна птица најхитрија, гром најгласнији,
звезда најсјајнија.
Она је сунчев зрак најаснији,
Разгаљујћи ветар који сам прижељкивао,
Непрестано, упорно дозивао,
Безмало, од када за себе знам, волео.
Наликује гори зимзеленој,
Леду што пламти и ватри што ме леди.
Она је мој свет, мисао најдубља, идеја која високо ме носи,
Изнад облака, неба, поврх свега.
Таква ће у мени заувек обитавати,
И када ме не буде било,
Јер у њој ћу се и даље крити,
Сачувати, остати
Тамо ћу вечно срећан горети.
Да, она је мој смисао и платинаста круна,
Моја непогрешива водиља, постојана светлосна сенка,
Мој систем чврстине стêна, упориште животног корена,
Пуна танана месечина.
Нема коментара:
Постави коментар