Сва наша јучерашња светла Угасише се и сад смо у мраку
Превише тога видеше очи
А истину, умало, за длаку
Мисли ми горе туробне,
одавно не назирем људе.
Сред тишине загробне
залуд је свака бука да буде.
Навикле се очи на мрак,
Душе су дубоко заспале
Боље је да не сине зрак
Да се не виде стрвине распале .
Отрови ми раздиру тело,
и ум ме под њима боли.
Исто је — црно ил’ бело —
када ми рану соли.
Стид ме туђег бестида,
звери у људском облику.
Боље је некад без вида
него гледати ту слику.
Може ли дубље да се потоне
у таму што нема дно?
Може ли ико поново
да се вине високо?
Нема коментара:
Постави коментар