УДИШЕШ јесен, лишће жути и опада
Опада лишће у мени шуште речи
Фијуче ветар кроз голо грање
Као кроз мој скелет цвили као да дишем прозу
О животу спрам давно угашене лампе
Видим дечака петролејку што
Још увек светли у сећању старца што у мраку
Прелистава листове година сећа се
„Сећање крвари као живот“¹
Осећа студ у костима што са гора
Приближава се и чује онај лепет крила
Из којег је негда поезију читао
Сад слуша јесен са крошњи лишће стреса
И чује у себи како опада
А песма све даља у свему се чује
Судњим дахом обасјана
Облак видик заклања
Јесен у Трешњевици јесен у мени
И биће песма вечерња
Што белином ноћном све заклања
¹Е. Броње
Нема коментара:
Постави коментар