Лабуд Н. Лончар – НЕСАНИЦА

Непозвана дође
И зарије нокте
У топло месо ноћи,
Зубима утробу кида.
Очима пуног мјесеца
Преврће камену постељу
И жубором заборављеног потока
Наду буди и тијело роси.
А онда запјева птица
Из остављених дана
И лептири у стомаку умру..
Опет долази непозвана!