август, летње вече,
у дванаест су јој латице отпале,
од тада више не купујем сечено цвеће.
Када ме питају зашто,
кажем,
као у калеидоскопу,
мали ситни комади стакла
праве разнојбојне мозаике,
који се мењају сваки пут
када га помериш,
слику која се мења,
како објаснити.
Сви воле извесност,
а одговор не знам
то прилично нервира околину.
а чоколадице,
убијају игру,
досадно је ако знаш шта ће бити,
као што сам већ рекао –
боље их је поклонити.
Мада –
аждаја на зиду
под прекривен исеченим пољима ружа
гомила полупаних оклопа у подруму
мирис спаљене земље,
гомила робова који испуњавају жеље
и шампањац у светом гралу,
али мислим на проблемчић,
шта после,
када поклоним цео свет?
Цео живот, а један поклон,
нисам баш сигуран да ће бити довољно...
Нема коментара:
Постави коментар