Зато што сам оно што сам
Што нисам, какав би требао бити
По њима
Суде, што не дајем
Оно што би требало да дам
По њима
Суде и траже да се кајем
Суде ми, што изговарам речи
Које ми по ропству не припадају
Што лајем кад остали ћуте
Што ћутим кад сви остали лају
Суде што се не растварам
У њихову безличност
Што се дрзнем да мислим
И можда нешто смислим
А нисам, тамо нека личност
Суде што се смејем
Кад дланове црвене
И знакове подршке
Дају господарима
Све док год
Им моћ и слава не свене
А онда их попљују
Јавно и по кулоарима
Чекајући новог,
С његовом кликом
Да их удостоји,
С неког балкона
Својим мудрим речима,
Својим светлим ликом.
Нема коментара:
Постави коментар