на твоју обалу
или да отпловим на теби до херувима луче –
све анђелке бих тобом задивила.
Пучином пењачицом да ми је
да се огрнем
и зеницу твоју из сунца да извучем,
озебле вршкове недара топлином њеном угрејем.
Пресечену напола јагоду твоју
уснама својим да ми је нежно да помилујем,
знам, сав сок са њих бих упила у себе –
најлепша бих нектарина била.
Андерсене, бајком ме начини.
Егзипери, најлепши вртлар постани.
Биљка хоћу да ти будем.
Мој Хансе, мој Антоане,
у биће моје напокон уплови.
Таласом мора мога постани –
мирис хоћу да ти будем.
Мили принче, шапат мој чуј:
најлепша ружа на зениту бих ти била.
Нема коментара:
Постави коментар