Борим се са мислимакоје ме враћају у прошлост.
Траже од мене истину,
истину која боли.
Трну ми мисли,
сећања на године
проведене у незнању живота.
Тада је све било лакше.
Једноставније.
Тешим се мишљу
да живот не уме да боли.
Али, згужван, психички изморен,
препуштам се таласима самоће.
Нек ме однесу
на ливаду страсти.
Жељан сам додира, погледа,
жељан живота.
Тражим само тренутак мира.
И анђеоску тишину
надолазеће плиме страсти ,
једне жене, заборављене,
али у мислима старца
још увек живе.
Уживам, само је гледајући.
Она, лепа.
Ја, смежуран и стар.
Птица ругалица
прекида наше миловање у мислима,
и ја се, великом брзином,
враћам на почетак свих мисли,
бришући сузу у оку.
Сурово.
Живот ипак уме да боли.
Нема коментара:
Постави коментар