Симо Васић | ТУГА

Ти си упознао мој грех и све оно што не треба
дрвеће које сања птице на крову петла што месец граби
и не знаш зашто кроз моја плућа путује смола ко то вреба
болесно срце ко мрамор везује за крв а она сва би

Се у венац сплела свевидећи си из ока израњаш
док земља дрхти нага од глине спечена
ти точак зауставити не можеш господе ко ти се клања
ти знаш да је у мени бол да је у мени туга запретена

Ти мислиш да ме познајеш црн си грактај из дола
на очи ми навлачиш рам са крова петао кликће плуг
је заорао бол па струже пишти у плућима смола
од ватре бих да се скујем започни господе нови круг