као прсти који нађу
рррррр...
зрак у ноћи трепери,
не знају шта с њим.
Да усидрим блуну,
софицу да укћерим,
знам,
била би шала овог света,
било би...
Зрак само – додир, и поглед,
зар зене две...
а мило све,
моје под тиском,
то миље сада што зре,
и лишће, о, лишће...
Зар мени само сме?
И куда да лутам
кад не знам што чиним,
шта тиха ми тка?
Хеј,
заборави песму,
луну,
и утајни лучу сна...
И кад мимоиђемо светом,
моримо у шаци,
у соби линија – подстанар,
међу прсте невиности
зрак тај би...
Устајни луну,
блуну,
устани моћи сна!
Нема коментара:
Постави коментар