Роди га мајка
Чула равница детета плач
– Пожели га!
Трчале брзе ноге босе
Прашину дизале
На коња се пеле
Дизгину снажно притискале
Девојачка срца ломиле
Младим женама уздахе мамиле.
Сенку му сутони
Заласком дужише
Страст, љубав
Ноћи момачке пружише
– Одједном прасак!
Лелек...
Тишина...
Равница –
Душу му песника подари,
Стопе у восак умочи
У равницу их утка, остави.
Длановима топлим –
Сузом врелом восак топим,
Као да бат корака чујем...
Не будите ме!
Пустите ме!
Сањам!
Снујем!
Нема коментара:
Постави коментар