Под стакленим облаком живот се круни
и клопарају возови према подземљу душе.
У вагонима оркестар путује
према крипти од белих орхидеја.
Једна отворена књига,
Бахова Миса у позадини –
предзнак су за испраћај.
Лепљив отисак леве ципеле
храмље полако ка сну.
У одломцима оживљен страх од нежности
прибија се попут броша уз прегризено срце.
Под прстима мрвицама жудње
нахраниће најлепшег од најлепших“;
Јединог од могућих –
Оног кога је волела додиром
у изабраном фрагменту даха.
Бледог лица изгрижене усне
рећи ће истину,
да нежност њена вољена није
безднадежност већ смрт
у којој се страст изнова рађа
– подвучена цртом алузија.
Нема коментара:
Постави коментар