На стуб накривљено употпорен држачима скелета,
Радозналој машти измешаној са страхом на огњиштуКако је само отишло питао се отац
Како нас је напустило грдила је мајка
Били смо деца, али наша бајка сиромашно се осмехивала
Наше очи поваздан гладне
Наши трбуси нису знали одговоре
Ћутали смо и гледали у мајчине руке
Ћутали смо, ослушкивали уздахе
И делили парче на два дела
Све смо поделили и као на лигештули
Један за другим нестајали из тог прела
Тражећи нова, боља времена
Неко их је, можда, и пронашо
Али не и два мршава старца на ивици
Изван гробља и једног танког самониклог
Дрвета
Опомене неумитног времена
Не заборављају траг сећања
Нема коментара:
Постави коментар