Теодора Кошарац – ПРОЛОГ - Онлајн поезија
   
Песме шаљите на: stihovanje@hotmail.com

Latinica     Ћирилица     Правилник     Песници     

04. август 2020.

Теодора Кошарац – ПРОЛОГ



teodora kosarac
У чијем сте ме џепу нашли
Кад се јутро рађало
Изнад врхова Романије,
Да би пољубило моје усне
Док ме не пробуди први зрак?

Јесте ли знали тога часа
Колико су гласне моје гласне жице,
Како не везујем косу,
Јер осјећам да сам с њом
И ја везана?

Моји су ме преци
Још у првом вијеку
До детаља исклесали,
Њиховом вјером моја се родила.
Отац ме дочекао
У вријеме кад су метке
Пуштали кô змајеве,
А мајка је затим
Пред свима изговорила,
Да ми је име Божији дар
И да сам за њу довољно велика
Чак и кад ми се душа скупи,
Онда кад утонем
У дубоке ријечи.

Једина потпуно зна ме у душу.
Она, која ми и данас говори
Да требам мање срчано ићи
Главом кроз зид,
Ногом, кроз мећаву,
А тамо,
Баш тамо у мећавама
Сви ме по њеној истини познају,
И кажу да иста сам она.

У моме срцу лептири свирају.
Под оком радости
Моја су ордења,
Код мене грми и сунчан дан,
Јер позоришта нема -
Ако га не пробудимо.

У мом театру играмо без кринки.
Улогу сам по рођењу добила,
Стога сам и данас
Иста дјевојчица
Што сабире цвијеће попут звијезда,
А звијездама пјесме пише.

У пјесму сам се закључала.
У ону пјесму што је гласно пјевам,
Уз коју плешем по рубу мјесеца
И боемски наздрављам сунцу.
Ону исту што годинама пишем
А ненаписива је
И неречена.

Нисам ничија,
А потпуну ме налазите
У морима крвотока
И под милионима шарених дугмади.
Неће ме усрећити
Условна срећа.
У мојој ријеци
Услови воду не пију.
Ја сам жена за заувијек,
И нико није мој,
Ако му обећања нису стијена.
Она сам чију љубав не можеш наслутити.
Она коју читаш,
Само ако ти сама листове отвори.

Кад те исклешу међу планинама,
Кад ти колијевку од гусала саставе,
А пркосом и љиљаном
На прве Цвијети умију,
Онда знаш од ког си рода,
Знаш којим путем ићи
И у Чијем дому тражити уточиште.

Емоције нису стуб срама,
Зато престаните прстом
На њих да тикате,
Јер чак и да на њега ме спустите
Згужваћу тишину.
Говорићу гласно,
И плакати горко,
Да поплавим све срамоте
И сваку осуду,
Јер нисмо судије.
Смијаћу се до звјездане прашине -
Смијехом да процвјета.
Нека одјекује земља!
Нека се спусте све риме свијета
На моје крхке слободне стихове,
Негдје међу њима
Синоћ сам заспала.

На чијем сте ме длану видјели
Кад се дан зачео
Изнад врхова Дурмитора,
Да би загрлио моје снове
Док ме не пробуди први зрак?



Нема коментара:

Постави коментар