Па увек руке пружају.
Ја сам их пружала теби:
Не да узму, већ да дају.
За сваки мој нежан поглед,
И сваки посвећени трен,
На длан си мени стављао
Један хладан, оштар камен.
Саградила сам читав зид,
Преко срца танке нити.
Кад се, једног дана, сруши,
Обоје ће ту убити.
Нема коментара:
Постави коментар