Ко је још знао да те немаовако као ја
и ко још овако није могао
да те се напише?
У најслободнијем дијелу твог срца,
да ли ће плавом тинтом из мог ока
остати угравирано безусловно?
Да му буде дах кад му не буду дали
слободе да се надише.
Прошла су два љета, двије јесени,
три зиме и ево трећег прољећа
испира се боја,
док те провлачим кроз моје
сатенске стихове
од којих је њежнија
само кожа твоја
под овим јагодићима прстију.
Сањам те скоро десет годишњих доба
и питам се, да ли иједна вода
може сапрати мирис твоје косе
са мојих дланова?
Не постоје пјесме које те у себи носе,
осим ових мојих,
о теби да ћутим што непрестано просе,
а ја немам милости.
Нема коментара:
Постави коментар