Јелена Трајановски Станковић – ОДСУТНА

 

 

О, ја тебе збиља чујем,
Сваку, баш сваку реч, само...
Сутра ћу да их оплакујем,
Али сада, сада сам тамо...

Преко твог рамена
Па још малко навише,
Иза оног вереничког камена
Где кедрова шума мирише,
Дроздови посвуда певају
И сваког месеца почиње Јули,
Где поља љиљана сневају
И људи за нас још нису чули,
И све што живи разуздано плеше,
Предвечерје чека да му се дамо;
Ројеви звезда сестрински ме теше,
Зато сам сада, сада тамо.

Ипак, не брини, све сам чула.
Сваку, баш сваку реч, само...
Сутра ћу бити неутешна, трула
Али сада, сада сам тамо...