Јелена Трајановски Станковић – РЕЧИ - Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]


Lat     Ћир     Правилник     Песници и песме     


1. март 2022.

Јелена Трајановски Станковић – РЕЧИ




Речи
Непреводиве,
Неизговорене
Стидљиво голицају стомак
И пењу се горе у грло
Где, од тек излеглих гугутки,
Постају чудовишни солитери
Који секу облаке и расту;
Црном сенком мраче
Преостале мрве сунчаног тла.
Речи...
Тихе,
Гневне,
Ућуткиване а не угушене
Свиленим јастуком варљиве баштине.
Отуђују ми се у њиховој побуни
Да буду слободне,
Да живе за себе,
Да их не угњетавам умом
И наученим правилима;
Попут неразумника, дивљака
Шкргућу зубима
И гребу ми непце
Озлојеђеним канџама.
Речи...
Проклетиње
Несавладиве
И неухватљиве пеку ми језик,
Чупају катанце мојих усана
Тамо иза грчевитог осмеха.
И најзад излећу ван,
Миле у бескрај
Који не могу сагледати
Ни очима ни срцем
Јер сада сам заробљена
У неком другом мраку
Који речи не могу осветлити.
Речи...
Ја не знам више
Ко је страдао од тих сечива
А ко је огрејан без заслуга.
Једна празна соба
У мени одјекује
Неким аветињским урликом
Који није мој
Ал ми није ни туђ.
Нека звезда ме сажаљева
И ја њу.
Нека црно бела фотографија
Постаје ми рођена сестра
А неки часовник
Праведни судија
И мој страх наједном
Моја је жила куцавица.
Речи...
Одбегле,
Живље
Од било ког дела мене;
Моје слуге и господари,
Моје играчке и строги родитељи
Путују нечијем немиру,
Грабе ваздух у нечијој таштини
Или плутају по филозофији времена
И једино што је сигурно
Вратиће ми се уморне,
Несхваћене,
Можда промењене
Овде сада или некад негде.
Слетеће ми на прамен косе
Који се вазда вијори
На неком поветарцу
Што мирише на цваст наде,
Или пак на неко слово
Мог имена.



Нема коментара:

Постави коментар



Може вам бити занимљиво

Најновији коментари