Пијана јесен свира љубавну сонату.
Ноћ ведра ми плимом напунила груди
Пење се прстима по коси и врату,
Венамами клизи и дамаре буди.
Дођи
Миришу сати на презрело грожђе.
Месец све дуже очи ми огледа,
Окачен о брезу никако да прође
И бакарним лишћем косу ми упреда.
Дођи
Низ сазвежђа бола, нек те спусте звезде.
Клонуо је и грех пред налетом страсти.
На уснама жељом нек се риме гнезде,
Ко на пчели полен с цвета пуног сласти.
Нема коментара:
Постави коментар