Јована Милошевић – НЕКАДА

Некада нестане све
Истопе се дани
А кафа настави да кипи
И људи живе
Своје досадне животе
Збијени између
Наслага комфора
Градска врева
За вријеме празника
Подсјетник је
Да смо ипак живи;
Нова је година
И размишљамо о времену
Више него иначе
Јер пролази
Сабласном брзином
Фасцинирају ме
Начини на које
Можемо бити мртви
Анестезирани од лијепог
Од људског
Јер живећи своје
Највеће страхове
Не видимо
И не осјетимо
Али Има нечег
Маестралног
У тим потезима
Кад од најгласнијег ништа
Кројимо судбину