Анђелко Заблаћански – СОНЕТ О МАЧВИ

Расуто житно семе плодним њивама,

Што туђинске чизме газиле су често.

Равница обрасла шибљем и зовама.

Од белога брашна црно јој је тесто.

Знојем и ћутњом натопише је њени

Орачи душе тихе – тврдих дланова.

Ратом черечени – у миру презрени

Од Отаџбине и у њој свих гадова.

Тако век за веком на ветрометини

Одолева смрти у глувој тишини,

Мачва сва у мени кô најчвршћа вера.

Грле је две реке и подножје Цера,

Крваве јој често и Дрина и Сава,

Њене заветнице – тек некад поплава.

17. јануар 2023.