Живот је стаза кроз високе траве,по њој нас воде и радост и боли;
а људи дођу као птице плаве —
један нас рани, а друга нас воли.
Сретала сам душе тихе као вода,
и срца хладна као зимске ноћи;
неко ти подари цвет крај твога хода,
а неко узме веру да ћеш даље моћи.
Тишина је моја кућа без врата,
у њој се склоне све неизговорене речи;
као мајка што дете од туге прихвата,
она моје ране невидљиво лечи.
Кад реч заћути, душа јасније збори,
у њој свака патња добије име;
живот је свећа што и у тами гори,
а човек — траг светлости после тмине.
Нема коментара:
Постави коментар