![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjznXM696b1a9TU6a5rgLk-u_PKijvDk2mhGarn1iOJamibTVYuUIuBYdhqZzH2h0noKrcmXSpllXgcX-3kcq5rp4QQh5M0bp5Xrq_qbzluCSyu3v74avVbbi7Sp2JcOYGfXpucuhv_qNujNK5mFC8AsI0tD5e0Gpr03wCBlslhy0_ehT4eJKm8T7deVw/w318-h320-rw/dragana-milenkovic.jpg)
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.
Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.
Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.
Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.
Нема коментара:
Постави коментар