на обалу моје реке од стења;
људи нормалних живота похабаних!
Које ни тишиина, ни поглед не мења,
од смеха што се копрца уснама
као да му је мамац туга била.
од људи које ни чедност не слама
ал’ ни доброта зла није убила;
од жене што тек равнодушно рађа
надајући се да би била млађа
од мора где плови та иста лађа;
од мене што се не радујем кад
гурајући камен ту у равници
остајем тако чудно, вечито млад!
Нема коментара:
Постави коментар